21-28 novembar 2014 – Evropska Nedelja Testiranja na HIV – “Pričaj o HIV-u. Testiraj se na HIV”

Druga po redu, Evropska nedelja testiranja na HIV, od 21. do 28. novembra obeležava se brojnim aktivnostima koje će realizovati skoro 700 institucija, ustanova, organizacija i udruženja u preko 50 evropskih zemalja. Cilj ove inicijative je da se kroz komunikaciju o dobrobitima testiranja na HIV omogući da više osoba sazna svoj HIV status i da se redukuje broj kasno dijagnostikovanih HIV infekcija.

Aktivnosti se realizuju, kao i prošle godine, pod sloganom „Pričaj o HIV-u. Testiraj se na HIV”. Slogan podržava dijalog među svim partnerima u cilju ohrabrivanja pojedinaca pod rizikom da se testiraju, jer je testiranje na HIV praćeno savetovanjem ključna preventivna aktivnost. Nedelja testiranja koja prethodi Svetskom AIDS danu, 1. decembru, ima za cilj da:

• Ohrabri osobe koje su bile izložene nekom riziku da se testiraju
• Podstakne zdravstvene radnike da ponude testiranje na HIV kao deo rutinske prakse u određenim sredinama i za određena stanja u skladu sa aktuelnim preporukama za zemlje u regionu Evrope
• Podrži i ujedini organizacije civilnog društva da povećaju obim testiranja na HIV i da razmene primere dobre prakse među zemaljama
• Podigne svest kod više kreatora politika o socio-ekonomskoj dobrobiti inicijative testiranja na HIV i kako da se evaluiraju prakse testiranja na HIV.

Drugu evropsku nedelju koordinira „HIV u Evropi”, panevropska inicijativa osnovana u Briselu 2007. godine. Ona u osnovi predstavlja platformu za razmenu iskustava i aktivnosti u cilju unapređenja ranog dijagnostikovanja i ranijeg tretmana i nege osoba inficirnih HIV-om širom Evrope. Inicijativu vodi grupa nezavisnih stručnjaka sa predstavnicima civilnog društva, kreatora politika, zdravstvenih profesionalaca i javno zdravstvenih institucija u Evropi (više informacija na www.hiveurope.eu).

Aktivnosti u Republici Srbiji U sklopu Druge panevropske nedelje testiranja pod sloganom „Pričaj o HIV-u. Testiraj se na HIV!” Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”, u saradnji sa mrežom zavoda javno zdravlje, udruženjem Q-klub, zavodima za zaštitu zdravlja studenata, studentskim centrima i udruženjima koja realizuju preventivne programe za populacije pod povećanim rizikom od HIV-a, koordinira akciju dobrovoljnog, poverljivog i besplatnog savetovanja i testiranja na HIV (DPST) za sve zainteresovane studente u studentskim domovima u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Subotici, Kraljevu, Čačku, Užicu i Boru, koja će se realizovati u periodu od 24. do 28. novembra 2014. godine (detaljnije informacije možete naći na mapi aktivnosti – preuzmite).

Akcija se realizuje uz podršku UN Tematske grupe za HIV/AIDS u Srbiji.

Svaka treća osoba od procenjenih 3000 osoba koje žive sa HIV-om danas u Srbiji ne zna da je inficirana HIV-om.Polovina osoba inficiranih HIV-om dijagnostikuje se kasno, u uznapredovalom stadijumu HIV infekcije, što odgađa započinjanje lečenja. Rano dijagnostikovanje HIV infekcije i blagovremeno lečenje kombinovanom antiretrovirusnom terapijom značajno smanjuje rizik od obolevanja i umiranja od AIDS-a, kao i rizik od prenošenja HIV infekcije na druge. Strah od stigmatizacije i/ili diskriminacije, nedovoljno znanja i nedostajuća informisanost, prisutne predrasude, nedostupnost besplatnog testiranja na HIV praćenog savetovanjem u zdravstvenom sistemu su neke od prepoznatih barijera sa kojima se susreću pripadnici različitih populacionih grupa sa rizičnim ponašanjem koji bi imali najviše koristi od blagovremenog dijagnostikovanja HIV infekcije. Podaci ukazuju da je svaka treća osoba kod koje je novodijagnostikovana HIV infekcija na godišnjem nivou u našoj zemlji uzrasta 15–29 godina, pri čemu je značajan udeo mladih iz populacije studenata koja je prepoznata kao jedna od posebno vulnerabilnih populacija.

HIV je i dalje veliki problem za javno zdravlje.

Neprihvatljiva je činjenica da u Evropi od 2,3 miliona ljudi koji žive sa HIV-om 30–50% nije svesno da su inficirani HIV-om, a da čak polovina onih koji su inficirani HIV-om svoju dijagnozu otkriju kasno, što dovodi do kasnijeg pristupa terapiji.

Godine 2006. je 25 zemalja članica Evropske unije zajedno sa još pet zemalja koje nisu bile u Evropskoj uniji, te zajedno sa SZO, UNAIDS, Centrom za prevenciju i kontrolu bolesti (CDC) u SAD, Evropskim centrom za prevenciju i kontrolu bolesti (ECDC) i organizacijama civilnog sektora, identifikovalo visok broj nedijagnostikovanih HIV infekcija kao jedan od ključnih prioriteta za prevenciju.

SZO je 2010. godine objavila pravni okvir za „Povećanje testiranja na HIV i savetovanje u evropskom regionu Svetske zdravstvene organizacije”. Ovim okvirom su efektivne strategije testiranja definisane kao strategije koje u raznim oblastima zdravstva i zajednica targetiraju populacije u povišenom riziku od HIV-a. Rešavanje epidemije HIV-a u Evropi, stoga, zavisi od razumevanja činilaca kasno dijagnostikovanih osoba inficiranih HIV-om, prepreka za testiranje na HIV među populacijama koje su pod povišenim rizikom i uključenja zdravstvenih radnika koji nisu dovoljno uključeni u aktivnost savetovanja i testiranja na HIV – u predlaganje testiranja kako osobama iz populacija pod povišenim rizikom, tako i osobama sa bolestima i stanjima koja ukazuju na imunološki deficit, odnosno na HIV infekciju. Povećanje obima testiranja na HIV je imperativ za javno zdravlje u širem smislu, kako bi se povećao broj osoba koje su svesne svog infektivnog statusa – tako se smanjuje morbiditet i mortalitet pojedinaca, smanjuje se stepen transmisije HIV-a, a takođe se pokazalo kao ekonomski opravdan pristup.

Nekoliko studija je demonstriralo ozbiljne posledice kasne dijagnoze HIV-a po zdravlje u pogledu povećanog morbiditeta i mortaliteta. Napredak u razvoju terapije tokom prethodnih 30 godina transformisao je HIV pozitivnu dijagnozu iz osude na smrt u podnošljivo hronično medicinsko stanje. Većina ljudi koji žive sa HIV-om sada mogu da vode dug i zdrav život ukoliko im se HIV rano dijagnostikuje i blagovremeno počnu da koriste terapiju. Kada su ljudi nesvesni svog HIV pozitivnog statusa, pod većim su rizikom da HIV prenesu na druge (neinficirane) osobe – studije su pokazale da dijagnoza HIV-a motiviše deo inficiranih osoba da prihvate ponašanje kojim se smanjuje rizik od inficiranja HIV negativnih osoba.

Prepreke za testiranje na HIV se razlikuju od zemlje do zemlje, ali obično spadaju u jednu od tri različite kategorije: prepreke na nivou pacijenta, prepreke na nivou zdravstvenih radnika i prepreke na nivou institucija/propisa.

Prepreke za testiranje na nivou pacijenata se razlikuju od zemlje do zemlje, među različitim grupama (grupe pod visokim rizikom prema populacija pod niskim rizikom) i zavise od različitih ličnih percepcija šta znači biti inficiran HIV-om. Najčešće pominjane prepreke na ovom nivou su:

• Percepcija niskog rizika
• Strah od infekcije HIV-om i pratećih zdravstvenih posledica
• Strah od otkrivanja HIV+ statusa (brige zbog stigme, diskriminacije i napuštanja od strane najbliže okoline)
• Poricanje
• Poteškoće u pristupačnosti usluga, pogotovu među populacijama migranata

Među dodatne prepreke spadaju:

• Slab pristup zdravstvenim uslugama
• Nedostatak informacija o testiranju na HIV
• Brige zbog povezanosti sa stigmatizovanim grupama (MSM, IKD, SR)
• Strah od maltretiranja od strane zdravstvenih radnika
• Strah od gubitka posla ili prava na školovanje
• Strah od gubitka supružnika/partnera, prijatelja ili mogućnosti venčanja
• Strah da će deca biti stigmatizovana.

U vodičima SZO/UNAIDS za testiranje na HIV inicirano od strane zdravstvenih radnika i savetovanje u zdravstvenim ustanovama (2007) se preporučuje da testiranje na HIV normalno treba obavljati na inicijativu zdravstvenih radnika, kao i većinu drugih analiza, osim ako ga pacijent ne odbije. U mnogim evropskim zemljama se pacijenti sa tuberkulozom, polno prenosivim infekcijama (PPI) i trudnice rutinski testiraju, odnosno svima se predlaže testiranje na HIV uz adekvatno informisanje i uz obavezno davanje saglasnosti pacijenta da se testira. Rutinsko testiranje na HIV treba predlagati na svim nivoima zdravstvene zaštite koje redovno koriste osobe pod visokim rizikom (npr. ustanove za lečenje injektirajućih korisnika droga, ambulante/klinike za PPI, itd.), uz zaštitu prava osobe na privatnost i poverljivost.

U mnogim zemljama postoje zakoni koji kriminalizuju izlaganje HIV-u ili prenošenje HIV-a, naročito seksualnim putem. Takvi zakoni ne doprinose većem praktikovanju bezbednog seksa. Umesto toga ljude odvraćaju od testiranja i terapije, usled straha od pravnog gonjenja od prenošenja HIV-a na partnere ili decu i indirektno utiču na povećanje epidemije.

U 123 zemlje širom sveta postoje zakoni koji sankcionišu diskriminaciju na osnovu HIV statusa, a 112 zemalja zakonski štite pojedine populacije na osnovu njihove vulnerabilnosti na HIV. Međutim ovi zakoni se često ignorišu, slabo se sprovode ili se agresivno krše. Opšte je prihvaćeno da su zakoni zasnovani na dokazima i ukorenjeni u principima ljudskih prava relativno jeftin način regulacije HIV-a i smanjenja stigme.

Zaključci

Svake godine u Evropi bude dijagnostikovano više od 100.000 osoba inficiranih HIV-om, a ovaj broj u mnogim zemljama u regionu ne pokazuje opadajući trend.

Dosadašnji napori nisu mogli da spreče inficiranje HIV-om.

Povećanje obima testiranja na HIV je stoga ključno, za šta su neophodne nove i posvećene inicijative da se tok epidemije preokrene. Uspešno povećanje obima testiranja na HIV će smanjiti obolevanje i umiranje među pacijentima, smanjiće i broj novih infekcija HIV-om, kao i tekuće prenošenje HIV-a, a na taj način će smanjiti i ekonomski teret na sisteme zdravstvene zaštite.

Najefektivniji napori bi trebalo da budu usmereni na prepreke za testiranje na HIV na tri različita nivoa: nivo pacijenata, nivo zdravstvenih radnika i na nivou institucija/propisa. Ove specifične vrste prepreka se razlikuju od zemlje do zemlje i na njihovom prevazilaženju treba raditi nakon pažljive analize u svakoj zemlji.

• Treba pokriti populacije u visokom riziku od HIV-a fokusiranim intervencijama i sistemima zdravstvene zaštite, a gde testiranje na HIV nije deo standardne medicinske nege, treba sprovoditi testiranje na HIV zasnovano na indikacijama ili stanjima koja ukaziju na HIV infekciju.
• Preporuke nacionalnih vodiča za testiranje na HIV treba sprovoditi i pri tome se pridržavati etičkih pristupa u vezi sa poštovanjem ljudskih prava.
• Edukacije i podizanje svesti su ključni kako bi se normalizovalo testiranje na HIV u sistemu zdravstvene zaštite, tj. sprovođenjem strategija za testiranje na HIV u skladu sa definisanim uslovima.
• Zakone koji ugrožavaju napore prevencije HIV-a treba ukinuti, a strategije testiranja na HIV treba da imaju etički pristup zasnovan na poštovanju ljudskih prava.
• Treba sprovoditi sisteme monitoringa i evaluacije koji će pomoći da programi testiranja pruže visok nivo kvaliteta testiranja na HIV.

LINKOVI:

Druga evropska nedelja testiranja na HIV Ažurirano 21.11.2014. godine

http://www.batut.org.rs/index.php?content=1084

European HIV testing week

http://www.hivtestingweek.eu/

BESPLATNO: Testiranje na HIV u studentskim domovima širom Srbije http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/besplatno-testiranje-na-hiv-u-studentskim-domovima-sirom-srbije-clanak-1621201

Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović-Batut» HIV ključne reči – zaštiti se znanjem: Edukativni film

https://www.youtube.com/watch?v=K4K7nm09aN0#t=488

MAPA AKCIJE DOBROVOLJNOG POVERLJIVOG SAVETOVANJA I TESTIRANJA NA HIV ZA STUDENTE U STUDENTSKIM DOMOVIMA U REPUBLICI SRBIJI U OKVIRU DRUGE EVROPSKE NEDELJE TESTIRANJA